Baku

 

Moj brat od strica trenutno živi u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, gde radi kao direktor marketinga i komercijalni direktor mobilne mreže Azerfon. Vau, al' zvuči :)
Elem, buraz me je proleća 2006. godine pozvao da dođem kod njega u goste. Pozvao je i moje sestre koje su obe u to vreme bile zauzete svojom dečicom, tako da sam jedino ja bila slobodna. Iako mi je bilo žao što one ne idu sa mnom, rešila sam da krenem sama, i ta činjenica mi je izgledala primamljivo.
Krenula sam sa surčinskog aerodroma u rano jutro i stigla na bečki aerodrom negde prepodne.
Kako sam već ranije bila na pomenutom aerodromu, osećala sam se opušteno, iako sam bila sama. Sela sam u restoran da popijem super sok od ceđene pomorandže, koji proizvodi jedan veliki izuzetno bučan sokovnik, kad sam čula dva gospodina kako na srpskom međusobno pričaju kome da se prišljamče jer nema slobodnih stolova. Ljubazno ih pozvah da mi se pridruže. Naravno da su se obradovali kad su čuli da govorim srpski, što je stvarno zanimljiva stvar: gde god da odete van Srbije, obradujete se kad čujete svoj jezik, iako ste samo dan pre ili čak isti dan otputovali iz Srbije. Dva gospodina su naravno bili biznismeni na službenom putu, obojica neke bitne face u Beogradu, naravno nisam zapamtila po čemu bitne i kojih su to firmi direktori, ali sam saslušala njihovo „ležerno" predstavljanje. Ćaskala sam tako s njima o situaciji u Srbiji, političkoj i ekonomskoj, i osećala se bitno i poslovno, iako sam išla u posetu bratu koji mi je, razume se, poslao avionsku kartu. E to je stvarno bio doživljaj. Čudo jedno kako sam uživala u iluziji udobnog života koju sam stvorila zahvaljujući kratkom razgovoru sa potpunim neznancima na aerodromu u Beču čekajući let za Aziju, inače jako uzbuđena jer prvi put napuštam Evropu.
Let za Baku je trajao tri i po sata a na aerodrom Hejdar Alijev sam stigla kad je već uveliko bila noć. Pre prolaska pasoške kontrole kupila sam vizu na šalteru. Buraz i njegova devojka su me dočekali, uzeli smo prtljag i odvezli se u njihov stan. E sad, valjalo bi opisati taj luksuzni stan: kako je on direktor, firma mu plaća stan u jednoj od luksuznijih zgrada u širem centru Bakua, koji je, razume se, brižljivo uređivan od strane nekog azerbejdžanskog stiliste. Dakle, stan ima sigurno preko sto kvadrata, raspoređenih u 6 prostorija: dve spavaće sobe, jedna dnevna, kuhinja, kupatilo i ogromna centralna prostorija koja bi trebalo da je hodnik, na čijoj se sredini nalazi veliki tepih a na prozorima dugačke zavese i preko njih draperije. Čemu ova prostorija služi, moji domaćini nisu uspeli da dokuče ali su joj sami našli svrhu - stavili su u nju spravu za vežbanje i sušilo za veš (sigurno nije za to predviđena :)). Tapete su na zidovima svih prostorija, negde sa većim, negde sa manjim šarama. Čak i parket ima nekakve šare a zavese su velike, skupe i teške. Kuhinja izgleda ok, manje-više jednostavno uređena, a kupatilo je super, ima čak đakuzi. Uprkos svom tom luksuzu, internet im je naravno dial up koji je užasno spor i veza stalno puca, tako da sam svakodnevno ludela pokušavajući da momku, porodici i društvu pošaljem slike. Ponekad mi je to čak i uspevalo :).
Kako je bio mrak kad su me vozili sa aerodroma, nisam odmah snimila naselje u kojem se zgrada nalazi. Ujutro sam odmah sa prozora spazila nelogičnost: zgrada preko puta je umesto stakala na prozorima imala najlon, fasada je bila potpuno uništena ili je nikad nije ni bilo, nisam baš sigurna. Izgledala je kao da je sastavljena od nekoliko ručno sklepanih kućica, spakovanih jedna na drugu. Sa drugog prozora sam videla male kućice ispred kojih su se igrala musava deca u prljavoj odeći, žene su maltene na ulici prale neke tepihe a ispred kuća su bile parkirane upadljivo čiste bele Lade. (Zapažanje: u Bakuu je svaki drugi auto bela Lada, ako ne i češće).
Buraz je rano otišao na posao i snajka je odlučila da me povede u šetnju po gradu. Njen šofer je došao po nas i krenusmo u grad. Zbunjeno sam gledala kroz prozor, verovatno otvorenih usta: ulice su bile uske, kuće odmah do njih, male i trošne. Prašina i prljavština na sve strane. Dooobro... oduševih se jer se setih svoje lepe Srbije. Nakon relativno spore vožnje uskim uličicama, izađosmo na široki put, čini mi se sa četiri trake. Naravno, trake su razdvojene belim linijama. E sad, ili Azerbejdžanci ne kapiraju za šta te linije služe, ili u Azerbejdžanu nema pandura: svi ih gaze, ne daju žmigavce, voze po dvoje u istoj traci, pretiču se i uleću u makaze.. zanimljivo je da su svima otvoreni prozori i da rukama izbačenim kroz prozor gestikuliraju i negoduju. Na ruci pristojnog Azerbejdžanca koji vozi belu Ladu, nalazi se zlatni sat, a u ustima najmanje jedan zlatan zub. Imala sam utisak da se na ulicama Bakua snima neki film.
I pored sumanute vožnje gotovo svih učesnika saobraćaja, zdravi i čitavi stigosmo do našeg odredišta: turističke agencije u kojoj je burazova devojka, inače Beloruskinja, trebalo da pokupi svoj pasoš sa vizom za Hrvatsku, u koju svi zajedno putujemo 24. maja. Ostala sam u autu da je sačekam nekoliko trenutaka. Gledala sam prolaznike.
Budući su Azerbejdžanci islamske veroispovesti, žene su uglavnom bile obučene u skladu sa tim: dugačke haljine ili suknje (naravno šarene), bluze dugih rukava (naravno drugačijih šara) i marame na glavi, takođe šarene. Lice im je uglavnom otkriveno. Imaju crnu kosu, tamnopute su i ličile su mi na Indijke iz filma o Gandiju. Iako je bilo dosta prolaznika ubrzo se smorih i shvatih da čekam skoro sat vremena. Posle nekih dva sata snajka se vratila vidno iznervirana. Ambasada Belorusije ne postoji u Bakuu već u Moskvi pa je kurir te turističke agencije otišao u Moskvu sa njenim pasošem po vizu, u međuvremenu se navodno izgubio i od njega ni traga ni glasa. Rekoše joj da će do sutra naći i kurira i pasoš. Meni nisu ulili poverenje a sigurno ni njoj. Setih se srpske poslovnosti u poređenju sa azerbejdžanskom i po stoti put se uverih u sveobuhvatnost teorije relativnosti.
Rešismo da probamo da zaboravimo na problem vize i da odemo u grad u razgledanje, na kaficu i u kupovinu.
Inače, Baku se nalazi na obali Kaspijskog mora, živi od nafte i ima oko tri miliona stanovnika, uključujući periferiju. Centar je veliki i odaje utisak evropskog grada. Ima i fensi novih zgrada sa zatamnjenim staklima, a ima i puno zgrada u starinskom stilu. Sve to zajedno je dobro ukomponovano tako da je centar Bakua neuporediv sa periferijom. U samom centru se nalazi veliki park sa dosta fontana, puno tržnih centara, nezaobilaznim McDonald's-om i gomilom uličnih prodavaca koji prodaju suvenire i slike koje nastaju na licu mesta. Žene koje šetaju centrom grada su moderno obučene u poređenju sa onima na periferiji. Frajeri imaju zlatan sat, kaiš, cipele u aligator stilu i obavezan zlatan zub. Inače, svaki mladi, a Boga mi i sredovečni Azerbejdžanac koji drži do imidža, osim nezaobilaznog zlatnog zuba i zlatnog sata, vozi besprekorno čistu belu Ladu, iako njen šofer ne odaje baš utisak čistoće (žene ne voze). Većina automobila na ulicama su upravo bele Lade, a ostatak su skupi strani automobili. Gradski autobusi su krš nezamislivih razmera, kao iz našeg filma „Ko to tamo peva", bez preterivanja. Zanimljivo je da na krovu autobusa najčešće možete videti neki, dobro pričvršćen teret (u Bakuu se očigledno brižljivo koristi svaki delić prostora).
Nas dve šetasmo po Bakuu, obiđosmo neke butike i zaključismo da se malo šta zaista moderno tu može kupiti. Postoje samo dva ili tri butika, verovatno otvorena zbog stranaca, u kojima se prodaje garderoba evropskih proizvođača.
Subotom i nedeljom buraz ne radi, pa nas je u subotu rano u jutro, negde oko devet sati, probudio da bi nas vodio u obilazak. Krenuli smo, opet preko centra, na drugu stranu grada, ka periferiji, da mi pokažu naftne bušotine ali i jedan kuriozitet za koji nisam verovala da postoji kad mi je pričao. Naime, kad se izađe iz grada i krene kroz sela ka granici sa Iranom, pored puta se mogu videti zanimljive tezge: na njima se prodaje meso sveže zaklane i
odrane ovce, koju domaćin pored puta kolje i dere, a zatim je okači da visi na tezgi, a sve to kako bi se prolaznici uverili da je meso sveže. Poneki domaćin se doseti pa ostavi polu-odranu ovcu da visi kako bi utisak bio što upečatljiviji. Ja sam, naravno, kroz prozor auta sve to fotografisala da mi slučajno neki detalj pomenute turističke atrakcije ne promakne.
Na povratku u grad dođosmo na gradsku pijacu kako bih ja videla još jedan kuriozitet od kojeg mi je malo bilo muka. Dakle, na prvi pogled, ova pijaca izgleda kao svaka obična zelena pijaca. Međutim, ono što je izdvaja od svih koje sam do tada videla jeste priroda robe na tezgama i način izlaganja iste: dakle, meso se prodaje na tezgama, položeno direktno na lim tezge, nepoklopljeno, tako da je prekriveno mušicama. Osim mesa, na ovoj pijaci možete pazariti i različite vrste ribe, takođe položene direktno na tezgu. Sve to skupa ima vrlo specifičan i nezaboravan miris. A kada se završi deo u kojem se prodaje meso, nastupa deo sa sirevima: e to treba videti. Sirevi su u posudama, za razliku od mesa, ali takođe nepoklopljeni. Miris ne možete ni zamisliti. Među svim tim vrstama sireva, stigosmo do pomenutog kurioziteta, koji su buraz i snajka nazvali „dlakavi sir", s razlogom. To je dakle torba improvizovana od kože ovce, s tim da su dlake okrenuta ka unutra, koja je napunjena do vrha sirom. Prodavačice su streljale pogledom moju začuđenu facu, tako da nije bilo govora o fotografisanju, i ubrzo izađosmo van pijace, ne bismo li se nadisali vazduha. Inače, pored tezgi sa mesom i sirom se normalno prodaje i polovna odeća, rezervni delovi za traktor i slično. Sve to skupa čini savršeni sklad sa duhom periferije Bakua.
Stari deo grada je vredan pomena. Po visini se izdvaja Devičanski toranj, na koji se možete popeti za simboličnu sumu dolara (u Azerbejdžanu su cene uglavnom u dolarima) i uživati u pogledu koji se sa njega pruža. Impozantna građevina, posebno po svojoj veličini, je i zgrada vlade.
Luksuzni hoteli su fakat luksuzni. Buraz nas je vodio na večeru u jedan od njih. Posluga je veoma ljubazna, a hrana je evropska. Ambijent je prijatan. Inače, za sve vreme boravka u Bakuu, nisam se usudila da probam nijedan azerbejdžanski specijalitet. Bili smo i u jednom hrvatskom restoranu koji se zove Frankopan, a čiji su vlasnici Hrvat i Crnogorac, koji nas je ljubazno dočekao. Hrana je odlična, a iako je restoran hrvatski, možete poručiti i srbijanske specijalitete. Konobarice su Azerbejdžanke, iznenađujuće lepe i smelo obučene.
Inače, u Bakuu ima jako malo Srba, buraz tvrdi da ih nema više od dvadesetak, uključujući fudbalere koji igraju po ugovoru za fudbalski klub u Bakuu. Sa dvojicom od njih smo tog popodneva pili piće u bašti jednog kafića u centru, jedinog koji liči na naše. Ostali, ili nemaju baštu, ili je bašta neograđena pa ne deluje primamljivo.
Nažalost nisam uspela da osetim čari noćnog života Bakua jer je moj brat ipak stariji čika :), ali smo svako veče odlazili na večeru sa njegovim prijateljima, Rusima i Belorusima koji rade sa njim, inače jako interesantnim ljudima.
Boravak u Bakuu je bio jedno posebno i nezaboravno iskustvo.

 

 

Komentari

vanja22.09.2011. 14:03

divno si ovo sve opisala...malo sam se i nasmijala,ali tako je... obrni okreni naša zemlja je najljepša... pozdrav.

Živi kako možeš, kad ne možeš onako kako hoćeš

Latinska poslovica

Pišite nam!

Učestvuj u kafenisanju - svoje tekstove i fotografije šalji na adresu: info@uzkaficu.com