Nacionalni park Tara - Raj u Srbiji

Ne veruješ dok ne vidiš. A kad vidiš... ne veruješ.

Na Zaovinskom jezeru smo pronašli kuću, cena je 100 e za nas jedanaestoro, što nam je bilo prihvatljivo, posebno s obzirom na činjenicu da idemo samo na vikend.

Uputismo se u subotu rano, preko Užica, svrativši na čuvene komplet lepinje, te posle laganog doručka popismo i kaficu i nastavismo dalje. Sledeća stanica je bila rečica Vrelo, dugačka svega 365 m i kao takva najkraća u Evropi, pored koje prošetasmo od izvora do ušća. I izvor i ušće su veličanstven prizor - izvor je u šumi, među stenama, u velikim mlazevima uz jak šum. Banja za umoran um. Ušće je u vidu vodopada, uliva se u Drinu, a nad vodopadom je bašta restorana, u debeloj hladovini višedecenijskog drveća. Sve je zeleno, rani septembar, još uvek toplo leto i sunčan dan. Zvuk vodopada i prirodna hladovina stvaraju neopisiv mir.

Uz više stajanja smo pristigli na odredište u pet popodne, nošeni preporukom lokalnog konobara pođosmo lošijim putem, makadam koji vodi uz obalu jezera. Loša odluka, put je jako loš i dugo traje. Kada smo stigli u kuću, od gazde saznasmo da postoji asfaltiran put skoro do samog odredišta, pa se njime vratismo.

Jezero Zaovine, kako nam reče vlasnik kuće, je nastalo 1982. godine. Za potrebe hidroelektrane Perućac, kao rezervno jezero, čitavo selo Zaovine je naliveno vodom, tačnije čitava kotlina u kojoj se nalazilo. Navodno je selo bilo veliko, postojao je čak i bioskop u njemu. Maksimalna dubina jezera je 160 m. Ove činjenice su mi stvorile blagu jezu kada pomislim na plivanje u istom, ali kad mu priđete blizu, potpuno vas razoruža ona divna prirodna zelena boja i prozračnost zbog čistoće. U jezero se ne ulivaju nikakve otpadne vode, vrlo malo ljudi pliva u njemu i u blizini nema naseljenog sela. Ima svega nekoliko kuća u kojima ljudi zaista žive, a sve ostalo su vikendice.

Jezero je daleko od saobraćajnica pa tu vlada potpuni mir, jedino možete čuti žamor ljudi. Sve je vanvremenski lepo, savršeno.

Kuća u kojoj smo bili, kao i sve u tom naselju, ima struju i vodu, pa vam je zagarantovan potpuni komfor.

Jedina mana je što je jezero u kotlini, pa je i obala jako strma i put od kuće do jezera, iako kratak, je jako naporan. Ali je nama i to prijalo jer je vazduh čist, pa je ovaj napor više nalik sportu.

Na povratku, sutradan, smo svratili na vidikovac Banjska stena, nedaleko od jezera. Autom se može prići samo donekle, pa nastavljate put pešice, stazom za šetnju. Negde na pola staze smo naišli na tablu na kojoj su navedene činjenice o Mrkom medvedu. Dakle ovde živi mrki medved, od ukupno šezdeset registrovanih jedinki, upravo u nacionalom parku Tara živi četrdeset. Na tabli još piše da je verovatnoća da sretnete medveda veoma mala, ali ako se to ipak dogodi, da ostanete mirni. Pitam se samo ko li piše ovakva upozorenja. Naiđeš na medveda u šumi i ostaneš miran. Zanimljivo. Međutim, ni ovo upozorenje nas nije zaustavilo na našem putu, pa šetasmo do samog vidikovca, sa kojeg se pruža pogled na Perućac. I ovo je nešto što se ne da opisati rečima, bar ja ne umem, pa vam preporučujem da krenete u ovaj pohod. Ukoliko ste naravno u stanju da ostanete mirni ako sretnete medveda :)

Autor: Z. S.

 

Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se

Mateja; 7.7

Pišite nam!

Učestvuj u kafenisanju - svoje tekstove i fotografije šalji na adresu: info@uzkaficu.com